Примарни механизам ПВЦ стабилизатора је да инхибира термичку деградацију ПВЦ-а током обраде. Када су изложени високим температурама, силама смицања и продуженом загревању, нестабилни атоми хлора на молекулским ланцима ПВЦ-а имају тенденцију да се одвоје у облику хлороводоника (ХЦл), након чега формирају коњуговане полиенске структуре унутар ланаца. Како се ове коњуговане структуре акумулирају, ПВЦ материјал се подвргава промени боје-пожутејући, црвени или чак црни-док се молекуларни ланци даље деградирају, угрожавајући механичка својства материјала и својства обраде. Хватањем или неутрализацијом ХЦл који настаје током разлагања, стабилизатори смањују аутокаталитички ефекат ХЦл на разградњу ПВЦ-а, одлажући на тај начин процес термичке разградње материјала.
Узимајући за пример калцијум{0}}цинк стабилизаторе, метални сапуни у њима реагују са ХЦл који се ослобађа при загревању, смањујући киселост система и успоравајући даљу деградацију ПВЦ-а. Једињења цинка обично нуде одличну стабилност у раној-фази, помажући да се спречи промена боје током почетних фаза обраде; међутим, када се користе сами, могу изазвати "сагоревање цинка". Сходно томе, практичне формулације их обично комбинују са калцијумовим солима и другим помоћним стабилизаторима. Органокалајни стабилизатори ступају у интеракцију са нестабилним структурама у молекулу ПВЦ-а и такође апсорбују или инхибирају ХЦл, што резултира супериорном термичком стабилношћу. Синергијске комбинације различитих стабилизатора могу истовремено да побољшају и почетну боју и дуготрајну{6}}термичку стабилност ПВЦ-а.
ПВЦ стабилизатори такође одлажу деградацију смањењем нестабилних структурних елемената, инхибирањем формирања коњугованих полиенских структура и уклањањем слободних радикала. Неки стабилизаторски системи укључују помоћне компоненте као што су епоксидизована једињења и антиоксиданси; ове супстанце реагују са активним врстама које настају током разградње ПВЦ-а, додатно побољшавајући укупну стабилност. Дакле, функција ПВЦ стабилизатора није само подизање температуре отпорности материјала на топлоту; уместо тога, користе више хемијских механизама за успоравање стопе термичке деградације, обезбеђујући да материјал задржи добру боју и перформансе током процеса као што су екструзија, бризгање и каландрирање. У пракси, избор система стабилизатора и дозирања зависе од фактора као што су врста ПВЦ смоле, температура обраде, трајање обраде и захтеви перформанси финалног производа.
